Atals Oblaka – recenzija

Režija: Tom Tykwer, Andy Wachowski, Lana Wachowski
Scenario: David Mitchell, Lana Wachowski,  Tom Tykwer, Andy Wachowski
Uloge: Tom Hanks, Halle Berry, Jim Broadbent, Hugo Weaving, Jim Sturgess, Doona Bae, Ben Whishaw, Keith David, James D’Arcy, Xun Zhou, David Gyasi, Susan Sarandon
Producent: Warner Bros
Žanr: Drama/Akcija
Trajanje: 172 min.
Web: www.cloudatlas.warnerbros.com/

Postoje raziličiti filmovi, ali se sa vremena na vreme pojave neka ostvarenja filmske industrije koja su jedinstvena. Ta posebnost ih može vrlo lako pretvoriti i u kultne filmove, ali kada je pitanju film Atlas Oblaka, to nije slučaj. To ne znači da film nije jedinstven i poseban.

Za početak, mora se odmah primetiti da je ovaj film vrlo ambiciozan projekat, po mnogim aspektima. Glumci su bili važan izbor (trebalo je izabrati dobre glumce), način na koji je ceo film režiran, scenario koji je morao biti dobro koncipiran, a jedan od najjačih momenata filma jeste njegov ritam. Način na koji film protiče ispred gledaoca jeste najviše posledica montaže i režije, ali isto tako i dobrog osećaja za priču i pripovedanje. Sve ove stavke su morale biti dobro urađene da bi fantastičnih 2 sata i 52 minuta filma bilo sve vreme interesantno. Svetska kinematografija beleži kvalitetna ostvarenja i sa većom minutažom, ali u eri gde sve mora biti gotova sada i odmah, ovaj film deluje kao zahtevna zabava, i to samo zbog tolikog trajanja.

Pregled filma je najbolje početi od samog naslova, koji na prvi pogled malo govori. Atlas Oblaka, ili drugačije rečeno zbirka gasovitih isparenja iznad površine Zemlje je opšta slika osnovne niti filma. Poput oblaka, životne priče protagonista filma se menjaju i transformišu iz jednog stanja u drugo, ali nikada ne mogu pobeći od svoje osnovice, neba. Nebo je to koja spaja oblake i drži ih na jednom mestu, a život i povezanost nastala uzročno posledičnim odnosima je ta koja junake filma povezuje. Neko bi pomislio da postoje dva glavna lika u filmu (Tom Hanks i Halle Berry), ali je to vrlo usko gledanje na film. Vrlo je teško pričati o glavnim junacima filma ili karakterima, kada se njihova uloga iz scene u scenu drastično menja.

Koristeći se jezikom poznatih pojmova, Atlas Oblaka je omnibus film u kome se stalno prepliću radnje 6 različitih priča. Na izgled, nepovezane priče i ljudi koji pripadaju različitim vremenskim epohama polako postaju sve više povezani. Vremensko razdoblje koje film pokriva se meri u vekovima, ali prelazi između priča su trenutni i prirodni. Dve priče se bave budućnošću čovečanstva (na osnovu sadašnjih trendova), a ostale daju prikaz sadašnjih i prošlih događaja. Veza između sva tri razdoblja je odlično napravljena, ali ja ovde ističem futuristički, jer je to samo vizija autora filma. Ne kažem da je pogrešna ili ispravna, ali je sasvim moguća.

Ako na trenutak zanemarimo vremenski okvir kome se odvija film, može se lako primetiti da je glavni protagonista čovečanstvo kome se stalno postavljaju ista pitanja: ko smo, šta želimo, kuda idemo, i čemu težimo. Sem toga, autori filma potenciraju da postoje nema nejasne (i nedokučive) sile (bez ulaženja u teologiju) koje nam utiru put, tokom našeg celog života. Ne postavlja se dogma u kojoj nam je sve predodređeno, samo nam se kao gledaocu pokazuje kako su naše odluke sve samo ne naše. Ide se korak dalje – naši životi nisu nikada samo naši. Uzimajući to u obzir, ljudi (čovečanstvo) su pozvani da se ponašaju odgovorno i da vode računa o svojim postupcima, ali nema kategorizacije koja se zasniva na dualizmu (dobro i loše, pošteno i nepošteno… ).

Na osnovu svega rečenog, film predstavlja kritički osvrt na današnje društvo, ali se trudi da gleda što širu sliku. Film, pokušavajući da pokrije što više mogućih životnih situacija u jednom trenutku, kroz jedan od junaka postavlja vrlo dobro pitanje: „Zašto stalno pravimo iste greške?“. Ovo pitanje je postavljeno bez i jedne trunke kritike, nego sa iskrenom radoznalošću i željom da se spozna pravi uzrok stvari.

Očigledno je da se film bavi svim navedenim elementima, ali i autorima filma nema puno spasa, nego da budu puki pripovedači. Slike i zbivanja su definitvno rađeni da daju akcenat određenim situacijama, ali odgovora nema. Koncept odgovornosti prema našim životima i poimanja njegovog ustrojstva predstavlja samo jedno jedan mogući odgovor na sva postavljena pitanja.

Uprkos tome, film drži pažnju, nije filosofski dubiozan i stalno drži gledaoca zainteresovanim za sledeći momenat u pripovedanju. Neko će videti jako dobar film, neko će se oduševiti preplitanjem priča, možda će se nekome svideti poruka filma, ali u osnovi Atlas Oblaka ne bi trebao da ostavi ikoga ravnodušnim.

Na žalost, što zbog jedinstvenosti samog filma što zbog samog koncepta, jako je teško ispričati (a biti sadržajan i kratak), osnovnu radnju filma. Realno, film je pun dešavanja i interesantnih momenata, ali lako se može završiti u situaciji da bez celog opisa nema pravog smisla upuštati se u prepričavanje. Nisam lenj, ali ovaj film se najbolje doživljava samim gledanjem.

Kružnost događaja ili ponavljanje istorije je jedan od najvećih problema koji mi kao rasa stalno proživljavamo. Zbog toga, ovaj film je jedna velika zaokružena celina, od početka do kraja. To je još jedna od znamenitosti filma. Film se završava na onom istom mestu gde je i počeo. Sasvim očekivano i ne očekivao, u isto vreme. Poruka takvog koncepta bi bila da nam nema mrdanja i da je situacija prosto takva. Okviri su dati davno, a na nama je da ostvarimo što više unutar njih. Postavlja se pitanje da li je to zaista neumitnost naše sudbine ili autori filma nisu mogli videti ništa drugo u trenutku kada su se bavili problemom.

Još jednom, Atlas Oblaka je baš to, jedan veliki atlas čije sve stranice nismo u stanju da vidimo, još. Da li ćemo to zaista videti i konačno spoznati kakvu zbirku on predstavlja, ili zauvek ostati u granicama sveta – to je pitanje koje je veće od jednog filma, ali je on tu da ukaže da to pitanje i dalje ostaje otvoreno, ne odgovoreno. Odgovor ne mora biti reč, cela rečenica ili neka premudra misao, možda je dovoljna samo promena.

Tehnički gledano, film je skoro, pa besprekoran. Ritam je skoro uvek ujednačen, ali u smislu da nema prevelikih padova ili uspona. Još preciznije, film uspeva sam sebe da osveži sa promenama ritma koje su sprovedene sa merom. Ono malo šokantnih scena koje su mogu videti u toku filma su tu postavljene sa jasnom svrhom i bez njih, određena poenta bi izostala.

Sve priče u filmu kulminiraju ka sopstven otkrovenju u poslednjom delu filma, i svi ti krajevi su posebni, ali u službi osnovne ideje filma. Uprkos izuzetnoj dužini filma, mislim da neće biti mali broj ljudi koji će gledati film barem još jedom. Ja ću biti jedan od njih.

Film je sniman po uzoru na knjigu istoimenog naslova koju je napisao David Mitchell.

Najlepše od svega je što ovom filmu ne treba nastavak, jer se može iznova gledati više puta i da ga stalno otkrivate. Ko još nije odgledao film, ne treba da se mnogo premišlja i neka se što pre uputi u bioskop. Vredi.

Artiljero – recenzija

 

Premijera: 31. oktobar, Sava centar
Start: 1. novembar
Režija: Srđa Anđelić
Scenario: Srđa Anđelić
Uloge: Jovan Kolarić, Ana Konjović, Nebojša Glogovac, Petar Božović, Aleksandra Janković, Iva Kosovac, Zoran Cvijanović, Vujadin Milošević, Goran Radaković, Predrag Bjelac, Danijela Vranješ, Boris Milivojević, Nikola Pejaković, Nebojša Bakočević, Boris Jager, Balša Đogo, Marko Jocić, Marko Gvero i drugi.
Producent: Yodi Movie Craftsman
Žanr: komedija
Trajanje: 95 min.
Web: www.artiljero.rs

Srpski film su uvek odlikovale priče sa jakim emocijama i ekstremnim događajima i likovima. Ako se setimo ostvarenja kao što su Srpski film, Klip i najnovijeg Leda, drama je uvek postavljena u centar kadra i sve ostalo je prati, kao nesrećno, trinaesto prase.

Mali i Ana

Tema i radnja filma Artiljero dosta odskače od pomenutog šablona – ali ne i potpuno. Glavni likovi su mladi ljudi u potrazi za svojim smislom života u datom okruženju – Srbija na prelazu između prve i druge decenije 21. veka. Smisao života može delovati previše široko, pa je potraga svedena na potrebu za postajanjem idola, koji služi kao inspiracija. Idol nije potreban samo glavnim junacima, nego svima u društvu koji se svakodnevno suočava sa sumornim životom. Opšte stanje nije posebno iscrtano u filmu i nema težine, ali smisao celog filma je potpun tek kada se zna u kakvim uslovima se protagonisti nalaze.

Zlaja sa društvom

Mali (Jovan Kolarić) i Ana (Ana Konjović) postaju prijatelji (i više od toga), spletom okolnosti koje razvijanjem radnje filma postaju mnogo više od ostvarivanja sna – vratiti fudbalskog igrača Nemanju Vidića nazad u redove voljenog kluba „Crvene Zvezde“. Mali je srednjoškolac koji je od starije generacije slušao nadahnute priče o velikim uspesima, tada jugoslovenskog, fudbala. Godine 1991, „Crvena Zvezda“ je bila prvak sveta u fudbalu. Mali se tada još nije ni rodio, ali u društvu svog starijeg brata Zlaje (Nebojša Glogovac) on saznaje sve o tom velikom događaju i od tada svaki svoj dah posvećuje navijanju za omiljeni klub. Iščekivanje, da se stvari pomere na bolje, traje predugo, a rezultat je sve vreme obrnut – stvari postaju svakom novom sezonom lošije. Fudbal u Srbiji postaje sve lošiji, a jedino nada ostaje…

Akcija je počela

Mali, verni navijač uzavrele krvi, ne odustaje lako, ali odlučuje da je spas u tome da se pravi i veliki igrači vrate u tim, i da se tako obezbedi ponovni uspeh nekada slavnog tima. Ana, koja ostaje u trenutku očarana sa posvećenošću glavnog junaka, odlučuje da njegova stvar postane i njena. Bez velike suptilnosti Mali joj kaže da je vraćanje Vidića njegova stvar, a da je film koji dokumentuje taj proces, njen projekat…

Navijači na odmorištu

Film se dalje razvija i njihov zajednički poduhvat se pretvara u nešto mnogo veće od osnovne ideje. Neko bi mogao da vidi ovaj film kako priču o navijačima, ali gde oni nisu predstavljani kao demoni savremenog društva, od kojih se mora neprestano braniti. Tu se navijačka populacija transformiše u red hrabrih „vitezova“, gde su posledice njihovog dela značajnije od samog dela.

Srednja generacija koju predstavlja brat Zlaja (inače verni navijač „Crvene Zvezde“) je dobila novi podstrek da ponovo usmeri svoju energiju ka nečemu što bi, možda, moglo dovesti do neke promene na bolje.

Artiljero je film koji želi da probudi emocije i da podstakne razmišljanje na neka pitanja, ali ne po cenu da svog gledaoca podvrgne posebnoj torturi koja nastaje iscrtavanjem velike životne drame, ispred njegovih, već i onako, namučenih očiju. Nešto stariji gledaoci će možda naći neku sličnost ovog filma sa ostvarenjima kao što je „Kengur“ ili „Munje“, ali na tome će se i stati. Artiljero ima veslu notu, ali obrađuje ozbiljnu temu, koja je, gle čuda – presek savremenog društva i položaj mladih u njemu.

Likovi koji nose ceo film su svi poprilično uzemljeni, jedino lik Ane ostaje dovoljno fantastičan, jer je teško poverovati da, čak, među srednjoškolcima postoji takav sklop ličnosti. Daleko od toga da je entuzijazam stran mlađim generacijama, ali malo šta se danas u našem društvu pokreće isključivo na entuzijazmu. Sa druge strane Mali je vrlo tvrdoglav otpadnik (idealizovanih pogleda na svet) koji malo šta traži od društva, sem da mu omogući da dalje živi svoj san – u koloru i punim plućima. Zlaja nalazi novi inspiraciju u zaboravljenim životnim navikama, a ljudi u njihovom okruženju koriste njihovu energiju da od toga naprave sinergiju. Na žalost, nema previše uverljivosti u tom prelazu sa pripreme na akciju. Prelaz je pomalo isforsiran, ali daleko od toga da lomi film na pola, na bilo koji način. Sa druge strane, prvi deo filma traje dosta dugo, jer se reditelj svesrdno trudio da postavi priču u uverljive okvire. Zbog toga, oko polovine filma on malo gubi na ritmu, ali u nastavku je vraćen u glavni kolosek i tako ostaje do kraja.

Otac – svetionik starih vremena i drugačijih vrednosti

Sporedni likovi, kao što je otac (Petar Božović) Anina drugarica Milica, i lokalni navijački „zverinjak“ daju taman dovoljno pozadinskog miljea. Film je pun simboličnih slika, kadrova i trenutaka koji su lako uočljivi i dobro postavljeni. Neki od kultnih filmova naše kinematografije su ostali upamćeni, između ostalog, i po replikama koje se i dan danas citiraju. Ovaj film možda ima neke dijaloge koji će dostići taj nivo popularnosti, ali publika je ta koja će doneti konačan sud.

“Lokalici” u najaktivnijem izdanju

Pred kraj ovog pregleda filma, osvrnuo bih se na pozicije glavnih likova i na njihov međusobni odnos. Nekako, što slučajno, što namerno, mlađim naraštajima se šalje poruka, da je dobro biti „loš momak“. Ako je gledati po Malom, on je svojim vandalizmom, koji proističe iz njegovog vatrenog navijanja, privukao pažnju jedne devojke, svoga brata i celu zajednicu pokrenuo u određenom smeru. Naravno, on je bio samo „inicijalna kapisla“, dok su uslovi za početak nečega bili odavno pripremljeni, mimo njega. Ana ga u jednom trenutku nazvala herojem, koji besmisleno traži od drugih da budu heroji. Jeste, sve je to u službi priče, ali opet.. hm, možda stvaraoci filma ništa drugo ne rade, nego nam pokazuju trenutno stanje stvari?

Beg sa mature u…

Na koncu svega, Artiljero ostavlja lep utisak, patentira specifičan srećan kraj i manipuliše sa taman toliko simbolike, koja neće opterećivati niti previše kititi film. Mera i umerenost jesu glavni motivi filma i one predstavljaju njegovu najveću vrednost. Ozbiljna priča ispričana pitkim filmom će imati, kudi kamo, veću prolaznost kod publike, koja, i onako, nema preveliku želju da posećuje bioskop. Sam reditelj je (na konferenciji za štampu) izjavio da mu je između ostalog bio cilj da ne „opterećuje surovom realnošću“, nego da svojoj publici ponudi kratki beg u svet koji je vrlo blizak našem, gde su snovi, skoro, pa najvažnija stvar. Bilo bi lepo da Artiljero dostigne popularnost nekih prethodnih filmova koji su obeležili vreme u kome su nastali. Ako bi se tako nešto desilo, to bi u najmanju ruku značilo da ljudi žele da se zabave i da su spremni da daju još jednu šansu bioskopu i domaćem filmu.

Led – recenzija

Start: 11. oktobar
Režija: Jelena Bajić Jočić
Scenario: Radoš Bajić
Saradnik na scenariju: Jelena Bajić Jočić
Uloge: Velimir Bata Živojinović, Nela Mihailović, Nenad Jezdić, Momčilo Otašević, Olga Odanović, Radoslav Milenković, Nedeljko Bajić, Biljana Mišić, Dubravko Jovanović, Nađa Maršićević; specijalni gosti: Emir Hadžihafizbegović i Radoš Bajić
Kompozitor: Aleksandar Sanja Ilić
Žanr: drama
Trajanje: 120 min.
Web: www.filmled.com

Postoje dva ključna momenta koja su dovela do snimanja filma „Led“ . Prvi predstavlja činjenica da je film, u stvari, debitantsko ostvarenje rediteljke Jelene Bajić Jočić. Drugi deo priče je sažet nad naslovom filma (obrnuto od pod naslova): „Film koji ste čekali 35 godina.“ Radoš Bajić je autor monodrame istog naziva kao i film, ali on je to delo napisao još 1978. godine.

Ovo delo je prvobitno izvođena pozorišno, a zatim je usled popularnosti, doživelo i TV ekranizaciju 1982. godine. Reč je o delu začinjenom lokalnim humorom i narečjem Kruševačkog kraja u kome Radoš Bajić plastično dočarava psihologiju ondašnjih seljana, njihove muke, komšijske i porodične odnose i sveopštu atmosferu u selima toga dela Srbije. Režiju je potpisala Ognjenka Milićević.

Milivoje i Života

Sada, godinama kasnije, stvorili su se uslovi za novu ekranizaciju koja bi imala svoju duh i shodno savremenom duhu, ispričala priču iz nekog prošlog doba. U osnovni, film nije menjao osnovnu ideju monodrame, tačnije, drži se prvobitne namere i pristupa. To je priča o ljudima koji žive svoje živote u sigurnosti Jugoslavije koja je već tada moga da kaže: „Videla sam bolje dane!“. U pitanju je godina 1976, ili još bolje kraj sedamdesetih godina dvadesetog veka. Država se drži na jednom mestu, još uvek, a pravi početak kraja će biti uočljiviji tek nešto kasnije, ali to je istorija. Film se ne bavi tim aspektom.

Kada se vratimo na film, Bilo koja referenca na svet u kome žive protagonisti služi samo da se još više objasni okvir priče. Gledalac zna sigurno da je u pitanju posleratna Jugoslavija, a povremena podsećanja su tu samo se ne zaboravi da smo sve vreme u tom periodu. To je vrlo zanimljivo, jer priča sama po sebi nije specifikum nekog posebnog vremena, već je vrlo univerzalna. Jeste, film se bavi ljudima i događajima koji su karakteristični za to vreme i podneblje, ali potencijalno menjanje scenografije, na bilo koji način, ne menja kvalitet filma ili bit priče. Ljudi sa ovih prostora, koji pamte ta vremena, su sa oduševljenjem pozdravili pojavu audio video zapisa na Youtube-u originalne mono drame. Sve u svemu, što se tiče same osnove, film je „izgrađen“ na kvalitetnom temelju.

Led je priča o maloj porodici u šumadijskom selu Radomilje. Grubo rečeno, glavni likovi su dvadesetogodišnji seljak Milivoje (Momčilo Otašević) i njegova majka Stana (Nela Mihajlović). Ostatak te male zajednice čine deda Životije (Bata Živojinović) baba Saveta (Olga Odanović). Lagani humor koji krasi ceo film je jedva dostojna protivteža sumornoj sudbini koja pogađa majku i sina. Dobar deo filma provejava motiv tragične smrti Milivojevog oca, koji je ostavio duboki trag na njegovu familiju. Udovica  posvećuje svu svoju pažnju prema sinu, da ne bi razmišljala o sopstvenom bolu, a u isto vreme u njoj se odvija neprestana borba između odanosti prema preminulom mužu i njene jake želje da nađe sebi novog životnog partnera.

Stana i Miroslav

To je i doba gastarbajtera koji su u velikom broju tražili svoju sreću van granica zemlje. Deo celog miljea čini i „domaći“ gastarbajter, koji uživa u plodovima rada svoje žene, koja se nalazi u Nemačkoj – verovatno u tadašnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj. Sa manje obaveza i viškom slobodnog vremena Miroslav (Nenad Jezdić) nedvojbeno gaji određene emocije prema Stani, a tokom celog filma njihov odnos doživljava svoje uspone i padove. Uglavnom padove…

Miroslavova ćerka Ružica (Nađa Maršićević) i Milivoje, sa svoje strane, ostvaruju odnos koji, makar na početku, deluje kao početak jedne velike ljubavi.

Ovo je tek manji deo zapleta, koji će doživeti svoje preokrete više nego jednom, ali ni u jednom trenutku niti majka, niti sin dobijaju centralno mesto. Kako više odmiče film tako je sve jasnije da je glavni akter, ponajmanje, neki od likova koji prolaze preko platana. Film traje celih 120 minuta i to duguje činjenici da je u isto vreme jedna od najlepših razglednica prirode Srbije koje sam do sada video.

Međutim, prokletstvo življenja se odlično oslikava u ovom filmu. Traume i lične nedoumice stalno  prate porodicu i kako neko od njih nešto pokuša da sprovede ili ostvari, život ih stalno sputava i vraća koracima unazad.

Imajući to u vidu, odmah biva jasno zašto film obiluje dugačkim kadrovima portreta glavnih likova. Milivoje, Stana i ostali su često u poziciji da ispunjavaju ceo kadar i kome malo govore, ali mnogo toga kažu. Zbog toga, film ima pomalo usporeni ritam koji u jednom delu postaje znatno brži, ulaskom novog lika, medicinske sestre Bebe (Biljana Mišić) i eventualno, novog pada i uzroka rezignacije kod glavnih aktera.

Film nije vožnja na toboganu sa mnogo uzbrdica i nizbrdica, ali da stvari eskaliraju kako vreme odmiče – to je neminovna činjenica. Led koji sa neba dolazi u najgorem mogućem trenutku, ne stvara dramatičnu završnicu nego samo potcrtava sve što se do tada dogodilo.

Beba i Milivoje

Film „Led“, po mom mišljenju, jeste dobro ostvarenje, ali ono što ga čini dobrim to je u isto vreme njegov najveći problem. Zvanična premijera filma će se održati 10. oktobra, a danas je bila specijalna projekcija u bioskopu „Tuckwood“, za predstavnike medija. Od premijere, pa na dalje, film će se prikazivati u bioskopima, ali postavlja se pitanje da li je to film za bioskop. Po ledu ne mogu svi da hodaju podjednako dobro, a slično važi i za ovaj film: on nije za svakoga, ili brutalnije rečeno – nije za široku publiku. Uprkos činjenici, da je pomenuti humor znatno olakšao veliku težinu filma, i dalje nije realno očekivati da će ljudi hrliti u bioskope da ga gledaju. Dobra priča i dobra knjiga traže svoje vreme, uslove i određeni nivo posvećenosti. To je preduslov da bi vam se ovaj film svideo. Ako fali makar jedan od tri pomenuta uslova, može lako da se desi da gledaoca ostavi ravnodušnim ili nezainteresovanim.

Sa tehničke strane, film jedva da ima nekih propusta, a poseban utisak ostavlja muzička podloga, koju je komponovao Aleksandar Sanja Ilić. Sve ostalo – ritam, priča, režija, gluma i kamera zaslužuju iznad prosečnu ocenu, ali mislim da će biti mnogo različitih ocena svih aspekata ovog filma, kako se budu pojavljivale nove i nove recenzije. U filmu sam uživao i prijalo bi mi da odgledam još neki ovakav film iz srpske filmske kuhinje, s vremena na vreme.

Take Shelter (2011)

Take Shelter Ratings: 7.5/10 from 25,073 users

Izuzetna psihološka drama, gde Kurtis, glavni lik pokušava da se zaštiti od nevremena prouzrokovanog raznim stresnim situacijama u porodicu, genetikom i ko zna još kojim elementima.

The Skin I Live In (2011)

Ratings: 7.6/10 from 37,603 users

Doktor estetske hirurgije, fanatik, usled dva tragična smrtna gubitka odlučuje da popravi stvari. Početak malo dosadan ali kako se priča razvija Almodvar Vas sve više i više uvlači u bit.

Klip – recenzija

Srpski film..

Jedan od najboljih momenata najnovijeg srpskog kinematografskog ostvrenja je samo ime filma: Klip. Jednostavna reč od 4 slova ukazuje na različite simbolike koje se provlače kroz ovo filmsko ostvarenje. Naravno, između ostalog, on predstavlja i trenutnu trandy modu, gde primarnu kameru nekog filma predstavlja mobilni telefon. Ruku na srce, klipovi napravljeni, baš na mobilnom telefonu, su iskorišćeni da podcrtaju situacije koje su, po reditelju, od posebnog značaja. Gledalac je u poziciji da se napinje da bi video tu važnu poruku, a film pokušava da ga uvuče svojom neposrednošću.

Jasna i ostatak sveta

Ovaj film, poput mnogih koji su napravljeni na podneblju Srbije (za vreme i posle Jugoslavije) predstavlja svojevrsnu slikovnicu svakodnevnog života, u kojoj nema ni jedne jedine boje sem sive. Ja se izvinjavam – postoji još bela i crna, ali to se ne računa jer jedna simboliše svetlost, a druga njeno potpuno odsustvo. U oba slučaja rezultat je isti – ne vidi se slika.

Život glavne protagonistkinje je sve, sem dobar. Klipovi njenog života su ispunjeni ekstremnim impresijama, gde se, tu i tamo, provuče neka emocija. Prema filmu, biti srednjoškolac u Srbiji u drugoj deceniji 21. veka, predstavlja vrlo naporan i zahtevan socijalni angažman, gde se sva pravila donose u trenutku. Ono što je važilo pre pet minuta, sada je totalno out ili još gore – biva predmet poruge i meta agresije. Jasna je deo tog okruženja i aktivno potpomaže da ono ostane tako. Ona se ne bori za nekoga ili za neku ideju – sve se svodi na nju i na njene potrebe. Neko bi rekao: “Tako je to tim dobom, od 13 do 19 godine. Imaju puno energije i ne znaju šta će sa njom, pa udaraju gde stignu.” Kamera, moblini telefon i njeni klipovi svuda prate Jasnu, ali to bi trebalo da je priča svih nas, a ne samo njena. To je istina, ali ne proživljavaju svi istovetnu priču. Scenografski kliše predgrađa samo još više ističe sve nakazne stvari koje nose mladi srednjoškolci u svojim dušama. Da, njihova odgovornost u savremenom društvu je relativno mala, jer roditelji i ostatak “odrasle” zajednice nose najveće breme. Film tačno govori šta ga zanima, pa su “veliki” tu, samo da istaknu težinu i sumornost situacije, bez prave težine.

Jasnin otac je teško bolestan i predmet sve pažnje njegove supruge. Jasnina sestra, kao najmlađi član porodice je samo teret za Jasnu i predstavlja levo smetalo. U suštini, porodica je prikazana kao slaba zajednica sa puno problema koji se svi rešavaju u hodu, ali ni jedan do kraja. Jasna u takvim okolnostima biva prepuštena sebi, i svaki dan je nova prilika da se izbegnu obaveze prema porodici, što manje uči, ostavi što bolji utisak na drugarice i još bolji utisak na dečake i da se ta monotonija prošara kupovinom ekskluzivne odeće da bi se još više podrcrtao socijalni status u lokalnom “zverinjaku”.

Seks

Film je eksplicitan. Nije za mlađe od 48 godina. Računam da do tih godina, barem 50% populacije na svetu uspešno izgradi zdrav odnos prema seksu. Uloga seksualnih scena je jasna kao sam protagonista: one predstavljaju ništa drugo, nego beg od zloćudne svakodnevnice. Neminovno (pitam se zašto), seks prati uživanje droge, alkohola i opšte pokazivanje sopstvene nezrelosti i bunta. Prizori mladih ljudi su skučeni i svode se na fizički svet oko sebe, na primarna uživanja i trenutno zadovoljstvo, bez interesovanja za sledeći dan. Fantastična energija regeneracije mladih ljudi se sva troši na obnavljanje njihovog biološkog vozila koje ih vuče kroz olujni život, ali dok je karoserija, više manje, u dobrom stanju, motor i sve ostale komponente rapidno gube na materijalu i kvalitetu. Seks kao simbol zbližavanja dva ljudska bića je primetan sam u jednom trenutku, ali sve ostalo vreme je čista strast i požuda, sama sebi cilj.

Priča, kao lepak…

Ovaj film je sekvenca tipičnih scena koje predstavljaju koncentrat nesreće, tuge, nezadovoljstva i očaja. Nema ubijanja, mučenja ili scena koje su stvarno neprijatne za videti, ali šokanstnost događaja eskalira. Na žalost, reditelj filma je u pravu u jednoj stvari. Priča, kao ova, je sasvim moguća u životima mladih ljudi u Srbiji, danas. Bez ikakvog preterivanja, reći ću: “Ovo je sve moguće, od kadra do kadra.”  Uprkos tom zaključku, priča je rob senzaciji, šoku i skandalu. Neki motivi se ponavljaju konstatno (kao Jasnina totalna bezvoljnost), a neki dolaze kao finalni potez na već mučnu scenu. Mnoge scene su mogle biti stavljene van konteksta i postavljene kao posebni klipovi. Sa te tačke gledano, film ponosno nosi svoje ime. To su sve ponori, koji se odvijaju u ljudskim dušama, životne stvari koje se ne mogu odmah primiti kao normalne. Gledalac veći deo filma prati decu, a stvari koje ta deca rade nisu baš svojstvena tom uzrastu – ili ja živim u velikoj zabludi!

Šta je pisac hteo da kaže…

Da, da, da.. i da. Srbija, kao država, se nalazi u lošem stanju, društvo je, po mnogim aspektima, doživelo proces degeneracije, omladina je svakim danom sve manje zainteresovana za bilo kakvu vrednost, koja nije novac i predgrađe je leglo sumornih i tužnih priča. Autori su uspeli da degradiraju srpsko školstvo u očima stranih gledalaca, scena u pedijatriskom prihvatilištu služi samo da pokaže kako smo svi mi zajedno baksuzi od malih nogu. Ne zanima me da se poistovećujem sa takvom pričom i stavom. Ljudi u Srbiji znaju šta je apatija i zašto nam se dešava. Krivac je u svima nama i u kolektivnoj otuđenosti. Sve znam, i sada treba da to vidim na ekranu?

Nagrada, koju je film dobio na 41. Internacioalnom filmskom festivalu u Roterdamu, je potvrda egzotičnosti izrade filma, a ne njegovog kvaliteta.

Na samom kraju filma nema promene. Linija koju je gledalac pratio se potpuno održala. Još jedan šok za kraj, koji ne ukazuje na rađanje ljubavi ili neke druge pozitivne emocije. Protagonisti, Jasna i Đole, su ne promenjeni, nema poboljšanja (doduše, ni pogoršanja). Poslednja klapa je pala i Klip se završio. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. Nije baš ništa. Još malo smo gurnuli svest prosečnog srbina u već, odavno, duboki mulj i rekli mu: “Ovo si ti i ne možeš bolje, pomiri se sa tim.”

Dosta mi je toga, pogrešne i reciklirane drame i patetike, koja je svakim novim ostvarenjem sve više sama sebi cilj. Pitanja koja se pojavljuju imaju vrlo lake, jednostavne i očigledne odgovore i nisu umetnički pozivi na buđenje svesti (mada bi mogli da budu). Film stvara revolt, i to je sve.

Sun Tsu je bio kineski vojskovođa koji je definisao način vođenja vojnih operacija i ratova. Knjiga koju danas mnogi citiraju, kako u vojnim krugovima tako i u svim ostalim sferama modernog, ubrzanog života gde je potrebna odlučnost ali i mudrost i promišljenost. Izovr: dokumentarci.com Kroz dokumentarac se porede razne situacije iz modernog ratovanja gde se lako može zaključiti da su mnoge vojskovođe primenjivale Sun Tsu-ove taktike i pravila.

The Intouchables (2011)

The Intouchables (2011) Ratings: 8.5/10 from 49,600 users

Paraplegičar mora da pronađe novog staratelja zbog svog stanja. Skoro nesvesno dečko iz predgrađa, radničke porodice siromašnog obrazovanja dobija priliku za posao. Film odiše uzajamnim duhovnim nadopunjavanjem između “poslodavca” i “radnika”. Preporuka.

The Rainmaker (1997)

The Rainmaker Ratings: 6.9/10 from 25,349 users
Mladi pravnik Met Dejmon počinje da radi kao pripravnik u sumnjivoj advokatskoj kancelariji. Od Denija DeVita dobija smernice kako treba da se radi posao i svoje prve klijente…

We Bought a Zoo (2011)

Ratings: 7.2/10 from 21,209 users

Emotivna avanturistička priča. Met Dejmon u glavnoj ulozi, ostaje udovac sa dvoje dece. Scarlet Johanson (zadužena za ZOO) polako osvaja njegovo srce. Poslednja scena u filmu je genijalna. Preporučujem.